Povest o desnoj ruci svetog Jovana Preteče koja je krstila Gospoda

Pošto bezakoni car Irod nepravedno pogubi svetog Jovana, Preteču i Krstitelja Gospodnja, česno telo njegovo učenici njegovi pogreboše blizu groba svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Jer tamo se dogodila ona krvava gozba Irodova i razbludno igranje kćeri Irodijadine. Kada sveti evanđelist Luka, propovedajući Hrista, obilažaše mnoge gradove i zemlje, dođe i u grad Sevastiju. A kada odatle imaše da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zažele da uzme sa sobom i odnese tamo telo svetog Preteče Jovana Krstitelja, koje beše netljeno i čitavo. Ali to beše nemoguće, jer žitelji Sevastije veoma poštovahu mošti Krstiteljeve, brižljivo ih čuvahu, i ne davahu ih. Stoga sveti evanđelist Luka uze od tog svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda našeg Isusa Hrista, i odnese u svoj grad Antiohiju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vaspitanje što je u njemu dobio. I od to doba antiohijski hrišćani sa velikim poštovanjem čuvahu svetu ruku Krstiteljevu. Jer i velika čudesa bivahu od nje.

Mnogo vremena i mnogo careva prođe, i za cara Julijan zakonoprestupnik dođe. On se javno odreče Hrista. Klanjaše se idolima, i gonjaše Crkvu Božju ne manje od ranijih gonitelja.

On gonjaše i ubijaše ne samo žive ljude koji su u Hrista verovali, nego se nečovečno okomi i na mrtve. Jer mošti svetih što su ranije postradali, iz grobova vađaše i ognju predavaše, a hramove Božje i svakovrsne svetinje spaljivaše i u pepeo pretvaraše. Pa krenu i u Antiohiju da, s jedne strane, prinese pogane žrtve nečestivom bogu svom Apolonu što je u Dafni u predgrađu, a c druge, da i tamo goni hrišćane i spali svetinje koje nađe. A kada hrišćani u Antiohiji čuše za njegov dolazak, krišom sakriše svetu ruku Krstiteljevu u nekoj gradskoj kuli, koja se zvaše Gonija, da je gonitelj ne bi obeščestio i spalio. A kada gonitelj stiže u Antiohiju, počini mnogo bezbožnosti, bezakonja i nasilja. Ali ruku Krstiteljevu ne mogade pronaći, iako ju je veoma revnosno tražio. Zato posla u Palestinu u grad Sevastiju, da se celo telo Krstiteljevo koje se tamo nalazilo, sem glave i ruke, i grob njegov i hram predadu ognju i unište. Tako i bi, kao što pišu Nikifor i Kedrin[2]. Ali blaženi Simeon Metafrast piše i to, da je spaljeno ne telo Krstiteljevo, nego neko drugo telo koje je bilo stavljeno mesto njega. Jer, kaže Metafrast, patrijarh Jerusalimski, saznavši ranije za naređenje goniteljevo, uze krišom iz groba Krstiteljeve mošti, i posla ih u Aleksandriju na čuvanje, a mesto njih stavi kosti nekog mrtvaca, i one biše mesto moštiju Krstiteljevih spaljene zajedno sa njegovim grobom i hramom.

Uskoro zatim pogibe bezakoni car Julijan. I blagočešće opet zasija. I ruka svetoga Preteče bi iznesena iz kule, gde beše sakrivena kao sveća pod sudom. I hrišćani je poštovahu. A od nje, kao i ranije, bivahu čudesa. Da ispričamo jedno od njih:

U okolini Antiohije beše jedna velika i strašna zmija, koju tamošnji neznabožni Jelini obožavahu kao jedno od svojih poganih božanstava. I svake godine joj prinošahu po jednu žrtvu. A ta žrtva bivaše ovako: čedna devojka, naročito za to čuvana, davana je zmiji da je pojede, dok je sav narod posmatrao sa gledališta, koje je bilo napravljeno nedaleko od zmijine pećine. I desi se jedne godine da kocka padne na jednog građanina koji beše hrišćanin, da svoju kćer da na žrtvu zmiji. A on sa mnogim suzama moljaše se Hristu Bogu i njegovom svetom Krstitelju, da kćer njegovu izbave od tako gorke smrti. I što se vreme tog bogomrskog praznika zmijinog sve više približavalo otac je sve većim plačem i ridanjem vapijao k Bogu, i prizivao u pomoć svetog Jovana Krstitelja. Dođe i u hram, gde se ruka Krstiteljeva čuvaše, i zamoli svesrdno crkvenjaka, da mu otvori, i dopusti da se pokloni česnoj i svetoj ruci. Ovo pak činjaše sa tajnom, smišljenom namerom, zbog čega i mnoge zlatnike beše poneo sa sobom. I kad on u svetom hramu činjaše metanija pred kivotom u kome se čuvala sveta ruka, njemu tobož slučajno poispadaše zlatnici iz nedara. A crkvenjak, kako beše zlatoljubiv, poče ih marljivo skupljati. Za to vreme ovaj hrišćanin, celivajući svetu ruku Krstiteljevu, tajno odgrize zubima delić maloga prsta, sakri ga, i pošto se dovoljno pomoli, otide dobivši ono što je želeo.

A kada stiže onaj crni dan, u koji je trebalo nevinu devojku prineti na žrtvu, sleže se narod u gledalište. U određeni čas stiže i otac, vodeći kćer za žrtvu zmiji, a srce mu beše puno molitve k Bogu i nade u Boga. I gle, iziđe iz svoje pećine ona strašna zmija šišteći i sa razjapljenim čeljustima. I uputi se svojoj žrtvi, pripremljenoj devojci, da je proguta, a otac ne otstupaše od ćerke svoje, i neprestano prizivaše u pomoć svevidca i Spasitelja Hrista Boga i njegovog Krstitelja. Kada se zmija približi i razjapi usta što je više mogla, devojčin otac ubaci zmiji u usta delić svetog prsta Krstiteljevog, i zmija odmah pade mrtva. I spase se devojka od ljute smrti. A otac sa suzama radosnicama gromko zahvaljivaše Bogu Spasitelju i njegovom svetom Krstitelju. I ispriča svemu narodu divno i preslavno delo Božje. Narod pak koji beše na gledalištu, videći zmiju mrtvu i devojku živu gde sa ocem hvali Boga, najpre se veoma začudi i prenerazi pred tako slavnim čudom, pa zatim udari u radost i jednodušno proslavi jedinog istinitog Boga koji na visinama živi i na smirene pogleda. I to bi praznik i veliko veselje za sve Antiohijce, jer vrlo veliki broj neznabožaca pridruži se hrišćanima, poverovavši u Hrista Boga. A na onom mestu, gde se dogodi ovo slavno čudo, podigoše divnu i ogromnu crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja.

A priča se i ovo, da na Krstovdan arhijerej podizaše i tu česnu ruku Krstiteljevu, i ona se nekad pružala, a nekad savijala. I time pokazivala da li će biti godina rodna ili nerodna. Jer kada se pružala, sve je izobilno rađalo: i njive, i vinogradi, i gradine, i voćnjaci. A kada se savijala, bivala je nerodica, i glad je nastupala.

Kada po popuštenju Božjem za grehe naše Agarjani nagrnuše, i zauzeše i Antiohiju. i sve njene pokrajine, i zavladaše njima, tada ova skupocena riznica, česna ruka svetog velikog Jovana Krstitelja, beše kao u ropstvu. A blagočestivi hrišćanski carevi veliki trud ulagahu, kako bi tu česnu ruku istrgli ispod agarjanske vlasti i preneli u svoj carstvujući grad, ali ne uspeše ostvariti svoju želju. Jer je ne mogahu ni zlatom otkupiti, niti na koji drugi način otuda dobaviti. Tek za carovanja porfirorodnog Konstantina VII i Romana[3], taj dar, skupoceniji od svih zemaljskih blaga, bi podaren na ovaj način. Đakonu nekom u Antiohiji, Jovu, po Božjem nadahnuću dođe misao, da svetu ruku Krstiteljevu odnese iz agarjanske države u hrišćansku zemlju koja svetli pobožnošću. A ta sveta ruka ležaše u prekrasnom antiohijskom hramu svetog apostola Petra. Jov dakle udesi da bude pri toj crkvi, i sprijatelji se sa crkvenim rizničarem, da bi lakše mogao izvesti svoj plan. Mnogo puta je pokušavao da rizničara pridobije za svoj plan, ali on ne pristajaše. Tada Jov postupi ovako: spremi bogatu večeru, pozva rizničara, ugosti ga i dobro napi. I kad ovaj tvrdo zaspa, Jov ode krišom u crkvu, otvori kivot, uze ruku Krstiteljevu, i sakri je kod sebe. A sutradan ustade od spavanja rizničar, i ne saznade šta je urađeno. Za to pak vreme Jov ode iz Antiohije sa česnom rukom, i žurno putovaše ka granicama hrišćanskog carstva, bojeći se da Antiohija i neznabožačke vlasti ne saznadu da je sveta ruka odnesena, i da ne pođu u poteru za njim. I on, čuvan Bogom i štićen molitvama svetog Krstitelja, ubrzo stiže zdrav i bez smetnje u hrišćansko carstvo. A kad dođe u Halkidon[4] obelodani tajnu svoju: pokaza vernima beskrajno skupoceno blago što je iz Antiohije doneo. I odmah izvestiše o tome blagočestive careve. A kad oni tako dobru vest neočekivano čuše, ispuniše se neiskazane radosti. I smesta svoju carsku lađu sa presvetim Patrijarhom i nekolicinom uglednih senatora poslaše u Halkidon, da sretnu Krstiteljevu ruku i česno donesu u carski grad. A kad se lađa vraćaše iz Halkidona sa svetom rukom, koju sam Patrijarh na rukama svojim nosaše, iziđoše carevi i sav narod na obalu, kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću. I pošto se kako treba svesrdno pokloniše česnoj ruci i s ljubavlju je celivaše, oni je sa psalmima i pesmama, i sa svećama i kadionicama, prenesoše, i položiše u crkvi koja beše u carskim dvorima. Ovo prenošenje svete ruke Krstiteljeve dogodi se uoči samog svetog Bogojavljenja pred osvećenje vode. I otpraznovan bi taj praznik, a za njim sabor Krstiteljev sa velikom radošću, u čast česnog proroka svetog Jovana Krstitelja, a y slavu samog u Trojici Boga, koga svi slavimo i kome se klanjamo vavek, amin.

Preuzeto iz “Žitija Svetih” svetog Justina Ćelijskog