Орао КРСТАШ

Орао крсташ
Царски или краљевски орао
Eastern imperial eagle
Aquila heliaca

Краљевски или царски орао, како се још назива, дужине је до 83 цм, са распоном крила и до 215 цм. Препознаје се по црно-златној глави и карактеристичним белинама на раменом делу крила. Женке, које су нешто робустније од мужјака, бирају позицију за гнежђење најчешће на врху крошње неког старог и стабилног дрвета које може да издржи огромно гнездо које дограђивањем сваке године, понекад може да тежи до пола тоне. Гнездо је увек постављено на начин да се из њега пружа добар поглед. Женка полаже два до три јајета из којих се након четрдесетак дана излегу млади које хране оба родитеља. Полетарци напуштају гнездо у јулу, а породица остаје заједно све до јесени. Млади крсташи полну зрелост достижу тек са 5-6 година, што додатно отежава повећање њихове популације.

Највише воле да једу текунице (Spermophilus citellus), глодаре из породице веверица, које су такође угрожене услед замирања традиционалног пашерења. Будући да текуница зимски период проводи у хибернацији, крсташи једу још и хрчке, друге ситне глодаре, мање птице, зечеве. Када су оштре зиме, крсташи се хране и лешевима.

Крсташи се, слично осталим грабљивицама, оглашавају кликтањем. Период када су највокалнији је период размножавања, када знају да буду бучни, и да испуштају звук који подсећа на штектање или лавеж пса. У другим периодима година – цврчак.

Зашто је царски или краљевски орао код нас најпознатији под именом орао крсташ? Зашто у корену његовог имена стоји реч крст? Могуће одговоре ћемо пронаћи ако боље проучимо гнездилишне навике ове птице. Орао крсташ је птица отворених степских, шумостепских и полупустињских предела у којима гнездо од грања гради на врху крошње неког дрвета. Неретко се дешавало да на стаблу дрвета на којем се орао гнезди буде уписан знак крста што је део готово ишчезле традиције записа односно посвећивања дрвећа. Некада је готово свако село имало своје дрво-заштитника. Најчешће је то био храст, а ређе цер, јасен, брест или дивља крушка.

Сваке године се уписани крст обнављао поновним урезивањем током обреда литија када би се сељани, заједно са свештеником молили испод дрвета након што су обишли атар села. Током читаве године, поштовала би се табуизираност записа: не сме се ломити грање или кидати лишће, чак се ни отпала кора са стабла не скупља, забрањено је попети се на дрво или спавати испод њега. У проласку, сељани би поздрављали дрво клањајући се. Претпоставља се да овакав култ дрвета потиче из претхришћанског периода када се дрво сматрало својеврсним храмом, кућом божанства што потврђује чињеница и да су се понекад деца крштавала а млади венчавали испод записа.

Оваква претпоставка о пореклу имена орла крсташа, повезаности између птице и знака крста толико честој да је постала име, чини се готово невероватном данас када постоји свега неколико гнездећих парова орла крсташа у северним деловима Србије. Није потребно обнављати табуе, данас знамо да у дрвећу живи здравије окружење за долазеће генерације. У њихово име, поздравимо постојеће дрвеће око нас и посадимо ново.

Једна од најимпозантнијих птица грабљивица, Орао крсташ (Aquila heliaca), доспео је претходних година у жижу јавности тужним поводом: 2016. суочили смо се са чињеницом да је преостао само један гнездећи пар, Бора и Ержика, на северу Баната у атарима села Српски Крстур. Модерна пољопривредне праксе и сеча шума утицали су на нестанак отворених шумостепских подручја која су природна станишта ове птице. Тровање и криволов додатно су довели орла крсташа на ивицу опстанка.

Више о напорима за заштиту орла крсташа у Србији и земљама Панонског басена можете сазнати на страници пројекта Pannoneagle Life: https://www.imperialeagle.eu/sr
Извор: https://europa.rs/zajedno-za-prirodu-i-ljude