Монах који није осуђивао
Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: „не судите да не будете осуђени“. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.
***
Беше у једном манастиру монах који никада није ишао на богослужења и није се молио.Видевши то братија тог манастира често су га оговарали и осуђивали. Па су се бунили и код игумана. Не знајући шта да раде. Међутим, недуго затим тај монах се упокојио. Један од монаха молио се Господу, да му покаже шта се десило са духом тог монаха. И једне ноћи у сну јави му се тај монах сав весео и насмејан. А онај га упита: „Па како то да си тако весео и насмејан, кад се никада ниси Господу молио и лењ си био да идеш на Богослужење?“ Монах му одговори: „Па пошто за свог живота никада нисам никога осудио, било ми је по речи Господњој, каквом мером мерите таквом ће вам се мерити и каквим судом судите таквим ће вам се судити.“
***
Један монах провођаше све време у сваковрсном нехату. И пошто тако проведе живот, он се приближи крају. И кад се разболе на смрт, и би на издисају, он се нимало не уплаши од смрти, него се растајаше од тела са сваком благодарношћу, весео и осмехујући се. А присутна братија и оци са игуманом рекоше му: Ми смо видели, брате, да си у нехату провео свој живот, и не знамо, откуда ти у овај страшни час таква безбрижност и слатко осмехивање? Него, окрепљен силом Исуса Христа Бога нашег, подигни се и реци нам, како бисмо сви сазнали, и прославили величину Божју. – Брат се подиже мало са одра и одговори им: Заиста сам, чесни оци, провео свој живот у сваковрсном нехату. И ето, сад бише изнесена пред мене записана сва моја зла дела, и прочитана; и ангели Божји ме упиташе: Сећаш ли се ових дела својих? Ја им одговорих: Да, сећам се тачно. Али, откако се одрекох света и постригох, ја никога не осудих, нити према коме имађах злобу. Стога молим, да се са мном поступи по речи Христовој јер Он рече: Не осуђујте, да не будете осуђени; опраштајте, и опростиће вам се (Мт. 7, 1; 6, 14-15). Када ово рекох, свети Ангели одмах исцепаше ону хартију са гресима мојим. И зато с радошћу и безбрижношћу одлазим к Богу. – Рекавши то, брат мирно предаде душу своју Господу.
***
Живео је у једном манастиру лењ монах: често је каснио на службу, тиме је изазивао негодовање братије и приморавао игумана да се гневи. Монаси су роптали и чак су тражили од настојатеља да га избаци. Али, овај монах се разболи, и већ је био на самрти. Тужна су била браћа што ће пропасти несрећникова душа. Окупише се покрај његовог одра како би му олакшали предсмртна страдања својом молитвом, али шта видеше? Овај монах је умирао смрћу праведника. Његово лице је изражавало спокој и радост. Кад је на кратко дошао свести, братија га упита: „Какву утеху си добио од Бога? С ким си беседио као са својим ближњим и рођенима?“ И умирући, скупивши последњу снагу, он одговори: „Браћо, ви знате да сам живео недостојно и угледао сам како су демони окружили мој одар, у њиховим рукама је била хартија – лист и на њој одозго до доле све исписани моји греси; они ми се приближише, а мој Анђео-чувар је стајао у даљини и плакао. И ја одједном чух глас са неба: „Не судите да вам се не суди! Овај монах никога није осудио и Ја му опраштам!“ – и истог тренутка хартија у рукама демона поче да гори, а они са крицима нестадоше. Анђео ми приђе и поздрави ме, и ја сам разговарао с њим. „Браћо,“ настави он, „откад сам постао монах нисам осудио ниједног човека!“ „Браћо,“ додаде он, „ви сте мене осуђивали и праведно сте ме осуђивали, а ја грешник нисам никоме судио.“ И тако је он починуо смрћу праведника.
***
У једном манастиру је живео један монах који је често каснио на службу и тиме је љутио игумана. А и браћа су често роптала на њега и неколико пута су желела чак и да га истерају из манастира. Али овај монах се једном разболео. Браћа су се окупила око његовог самртног одра и била су веома ражалошћена због тога што душа несрећника пропада: имао је превише разноразних грехова. Али лице монаха, који је био у несвести, изражавало је такав мир и радост какви бивају само код праведника.Чим се монах освестио браћа су му приступила с питањима: „Шта си видео? С ким си тако срдачно разговарао у другом свету као са својим ближњима?“. Прикупивши последњу снагу болесник је одговорио: „Браћо, сами знате да сам живео недостојно. И видео сам како су демони окружили моју постељу, у њиховим рукама је био лист, на којем су одоздо до горе били исписани моји грехови. Приближили су ми се. А анђео чувар је стајао близу и плакао. И одједном је зачуо глас с неба: „Не судите да вам не буде суђено! Овај монах није осудио никога и Ја му опраштам.“ И одмах се папир у рукама демона запалио и сами су вичући нестали. Пришао ми је Анђео и поздравио ме је. Браћо, осуђивали сте ме и праведно сте ме осуђивали. А ја грешни, након што сам примио монаштво, нисам осудио ниједног човека.“
***
Једном је неки мирјанин дошао у Скит Капсокаливије, у жељи да постане монах. Оци из Скита нису хтели да га приме, јер је поред тога што је био лењ и немаран, саблажњавао бртаију и стално правио проблеме. Али, пошто је нашао мир у Скиту, замолио је Оце да га пусте да живи ту као мирјанин и да понешто ради. Тако је, дакле, провео свој живот у лењости и немиру до самога краја, када је пао у постељу и самртни ропац. Оци су му помагали и стално били крај њега. Једног дана, самртник је имао виђење, па је почео да даје неке знаке. Оци су се питали шта се дешава. Када се поврати, испричао им је следеће: – Видео сам архангела Михаила са једним папиром у рукама, на коме су били исписани сви моји греси. Рекао ми је: – Види, шта си све учинио! Због тога – спремај се јер идеш у пакао. Тада му рекох: – Погледај да ли међу тим гесима постоји и грех осуђивана. Архангел је потражио и одговорио: – Не, нема. Рекао сам му да онда не треба да идем у пакао, јер је Господ рекао: Не судите, и неће вам се судити*. тада је архангел Михаил исцепао папир са мојим гресима. Тако ћу, Оци моји, ја ићи у Рај. када сте ми рекли да не не могу да будем монах у Скиту радио сам као мирјанин, одлазећи на празнике у саборну цркву. Тамо сам чуо јеванђелске речи: „Не судите да вам се не суди*, па сам рекао себи: Бедниче, бар то испуни. И то ме је спасло без икаквог другог труда. Завршивши ове речи, предао је своју душу архангелу Михаилу.