Голман Партизана и Будућности.

Рођен је 25. децембра 1928. године у Подгорици.

Преминуо је 24. април 1997. године у Подгорици.

Фудбалом је почео да се бави још као дечак, пре Другог светског рата у Бару, да би се након рата колонизовао у Ловћенац са родитељима, и тамо је започео поново да игра фудбал у новооснованом клубу Његош (1946-1952), заједно са братом.

После једног гостовања Партизана по повратку из Мађарске, 1952. године, одиграли су Партизан и Његош пријатељску утакмицу која је завршила 1:1, а Белојевић је био несавладив. Одмах после утакмице су га људи из Партизана повели са собом и отишли на турнеју по Јужној Америци.

Са Партизаном је у три сезоне (1952-1955) освојио два Купа Југославије, 1952. и 1954. године. Каријеру је наставио у Будућности (1955 – 1960). Пет сезона је провео у Титоградској Будућности, да би још две године наступао за Борово (1960-1962).

Југославија има близу 22.000.000 становника. Ловћенац има нешто више од 4.000 становника. Прва постава фудбалске репрезентације Југославије има 11 играча од којих 2 из Ловћенца: Данило Попивода и Миодраг Кустудић. Те 1977. године Ловћенац учествује са 0,018 % у укупној популацији Југославије. Док са 18,182 % учествује у првој постави репрезентације Југославије у фудбалу.

Правник, доктор социологије и универзитетски професор.

Рођен је 16. јануара 1942. године у селу Глухи До у Црмници.

Преминуо је 31. августа 2016. године у Ловћенцу, где је и сахрањен на месном гробљу у породичној гробници.

Након Другог светског рата његова породица је колонизована у Ловћенац. Основну школу је завршио у Ловћенцу 1957. године, а гимназију у Новом Саду 1961. године. Исте године је уписао Правни факултет у Београду на ком је дипломирао 1965. године. На Факултету политичких наука у Београду одбранио је 1979. године магистарски рад, као и докторску дисертација 1987. године. Наставничку каријеру почео 1966. године. Од 1970. до 1992. године радио је у Скупштини СФРЈ. Од 2001. године на Академији лепих уметности у Београду предавао је Социологију културе, Културну политику и Естетику, док је на Куши Институту из Бруклина, у Сједињеним Америчким Државама, био почасни професор.

Некадашња југословенска кошаркашица, једна од најбољих европских и светских играчица тог времена, легенда југословенске кошарке.

Рођена је 15. фебруара 1953. године у Ловћенцу.

Са репрезентацијом Југославије освојила је три медаље на великим такмичењима. У колекцији има сребро са шампионата Европе у Пољској 1978. године, када је била први стрелац тима са 129 поена на осам утакмица (просек 16,1 по мечу). Освојила је и бронзу Олимпијских игара у Москви 1980. године, када је била водећи кошгетер Југославије са 20,2 поена по утакмици (121 поен, шест мечева). Освојила је и бронзу са Европског првенства у Југославији 1980. године, када је била други стрелац екипе са 61 поеном на пет утакмица (12,2 по мечу). Наступала је на још два шампионата Европе, када Југославија није стигла до медаље, и на оба такмичења била је други стрелац тима – 1976. у Француској са 84 поена на осам мечева (просек 10,5 поена по утакмици) и 1981. године у Италији са 90 постигнутих поена на седам утакмица, просечно 12,9 по мечу.

Са Звездом је освојила Куп европских шампиона 1979. године, шест узастопних шампионских титула (1976, 1977, 1978, 1979, 1980. и 1981. године) и четири национална Купа (1974, 1976, 1979. и 1981. године). Са Пекићевом у тиму Звезда 1981. године успела да стигне до још једног финала Купа европских шампиона. Софија Пекић је два пута изабрана за најбољу спортисткињу СД Црвена звезда. У традиционалном избору Звездине ревије најбоља је била 1977. и 1984. године.

Академик, филолог и лингвиста.

Рођен је 8. новембра 1927. године на Трешњеву, Цетињски срез.

Преминуо је 8. јула 1996. године у Београду. Сахрањен у породичној гробници на месном гробљу у Ловћенцу.

Митар Пешикан је био српски филолог и лингвист, редовни члан Српске академије наука и уметности. Бавио се ономастиком, дијалектологијом, лексикографијом и другим областима језичке науке. Главни је писац Правописа српскога језика (Матица српска, 1993), који се сматра и његовим животним делом. Био је дугогодишњи управник Института за језик САНУ. Дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985, редовни од 1994. године. Добитник је награде РТС-а за културу говора (1994.) и награде Вукове задужбине (1994.).

Од 1930. до 1941. живио је у Метохији, где му је породица била колонизирана. За време Другог светскога рата живео је поново на Трешњеву, а након рата су колонизирани у Ловћенац у Војводину, где је живео од 1946. до 1950, кад је као студент прешао у Београд. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1954. године, а на истоме факултету је и докторирао 1960. године. Од дипломирања до пензије (1996) радио је на Институту за језик САНУ.

Незаборавни фудбалски репрезентативац Југославије, десно крило љубљанске Олимпије и Ајнтрахта из Брауншвајга. Био је један од најбољих југословенских фудбалера свог времена.

Рођен је 1. маја 1947. године у Ловћенцу.

Преминуо је 9. септембра 2021. године у насељу Бијела код Херцег Новог.

За омладинску фудбалску репрезентацију Југославије је одиграо десет утакмица и постигао је седам голова, (1965—1966); за младу фудбалску репрезентацију Југославије је одиграо три утакмице и постигао је један гол, (1966—1972); за сениорску репрезентацију Југославије је одиграо двадесет утакмица и постигао пет голова, (1972—1977). Учествовао на светском првенству 1974. и европском првенству 1976.

Од 1964. године играо је у омладинској екипи Олимпије из Љубљане. Професионалац је постао 1965. године и најчешће је играо у нападу на позицији десног крила. У дресу Олимпије је одиграо 226 утакмица и постигао 58 прволигашких голова. У сезони 1974/75 Данило је био најбољи стрелац шампионата са 17 постигнутих голова. Након те сезоне прелази у Ајнтрахта из Брауншвајга (1975—1981), где је одиграо 126 утакмица Бундеслиге, тада најјаче лиге на свету, и постигао 27 голова и три утакмице друге немачке лиге где је постигао 3 гола. Сматрам је једним од најбољих играча у Немачкој тих година. Био је миљеник навијача и звезда тима, који је 1977. године освојио сензационално треће место у Бундеслиги. Као највећи успех из тог периода истиче се признање „Најбољи страни играч Бундеслиге“. То му је пошло за руком да добије у две сезоне.