Чуда светог Јована Крститеља
Чудо Деснице Светог Јована Крститеља
Московљанин Владимир Иванович Мастјуков, који се пуних пет година кретао помоћу штака, чудом Светог Јована Крститеља задобио је исцјељење у Храму Христа Спаситеља у Москви и проходао послије поклоњења Светој десници највећег рођеног од жене, јавио је из Москве Радио-Светигори сабрат Цетињског манастира јеромонах Петар (Драгојловић).
„Да би чудо било веће, вијест о томе је преко скоро читаве насловне стране донио прокомунистички лист „Комсомољскаја правда“, каже отац Петар који се налази у пратњи ове велике Светиње на њеном путу по православној Русији.
Према његовим ријечима, овај дневни лист под насловом „Десница Светог Јована Крститеља творила чудеса“ преноси причу о Владимиру Ивановичу Мастјукову, пензионеру који је више од пет година ходао помоћу штака, јер је, како је сам изјавио овом листу, „оболио од лошег живота“. Њега су у Храм Христа Спаситеља 8. јуна довели рођаци и послије прочитане молитве над Десницом Светог Јована, када су кренули да му помогну да изађе из Храма, Мастјуков је узвикнуо: „Пустите ме, ја ћу сам ићи“. Он свједочи да су му се у том тренутку у ногама појавиле лакоћа и сила, да је истог тренутка почео нормално да хода.
О овом догађају пише и један од најугледнијих дневних листова у Енглеској „Дејли телеграф“, казао је Радио-Светигори монах Павле (Кондић) који се налази на студијском боравку у Оксфорду. Наиме, овај лист је објавио чланак свог дописника из Москве Адријана Блуфилда под насловом „Чудо руке Светог Јована Крститеља“. У чланку се говори о боравку Претечине Деснице у Москви и наводе два примјера њеног чудотворења.
„Дејли телеграф“ пише да се Владимир Мастјуков, који је прије пет година због ударца изгубио контролу над ногама, поклонио овој Светињи и тренутак послије цјеливања одбацио своје штаке и изашао из Храма Христа Спаситеља. „Осјећао сам велику лакоћу у цијелом свом тијелу, хвала Богу“, преноси „Дејли телеграф“ Мастјуковљеве ријечи.
Лист у истом чланку пише да је Вадим Марушенко из града Омска у Сибиру дошао да се поклони Претечиној Десници. „Не могу исказати ријечима усхићење када сам је видио и цјеливао. Ја само знам да ће ми тегобни живот од сада бити много лакши“, преноси лист његове ријечи. Лист такође пише о километарским редовима пред највећим православним храмом на свијету који не јењавају већ шест дана, од доласка Свете Деснице из Цетињског манастира у Москву. „Да је овај чланак објављен у каквим црквеним новинама“, каже отац Павле, „овдје у Енглеској не би завредио толику нашу пажњу“.
„Али, овдје у Енглеској, која је већ дуже времена под снажним утицајем секуларизма, објављивање овако коректног чланка у овом утицајном и високотиражном дневнику је својеврсно чудо које се такође може приписати Претечиној Десници“, закључио је он.
Чудесно избављење
Подвижницима, који су аскетским начином живота прочишћени и освећени, Господ даје многе дарове, као велике знаке Његове љубави. Отац Исак (+1932) из манастира Дионисијата није био без ових благодатних дарова, који су докази живог присуства Божијег, а што нам је откривено многим, дивним догађајима из његовог живота.
Отац Исак, још као сасвим млад, био је задужен за издавање намирница у манастирском конаку у Кареји. Живео је заједно са старцем Гервасијем, манастирским сабратом, који је на Свету Гору дошао из Лаконије. Једног зимског дана – било је то месеца фебруара – отац Гервасије мораше хитно да ступи у контакт са манастиром ради неке неодложне ствари. У оно време, на Светој Гори, не беше телефона нити каквог другог средства комуникације. Било је потребно да неко одмах, пешице, крене у манастир упркос опасним временским приликама. Старац Гервасије позва свог ученика, оца Исака, и уручи му писмо за игумана. Отац Исак начини пред старцем једну метанију, узе свој штап и путну торбу и крете на пут.
Стаза преко планине од Кареје до Дионисијата пролази кроз диван предео. Пут води кроз дивљину и густу, високу кестенову шуму. Путовање у правилу траје око пет сати. Иако је небо било сиво и могло се видети да прети велико невреме, једно од оних које често шиба Свету Гору, ученик одмах, добровољно, крете да испуни своје послушање. У року од петнаест минута стигао је до крста, који се налазио на врху планине. Брзо се спустио до стазе која је од подножја водила ка манастиру. Али ту се суочио се са љутим непријатељем – снегом. Кренуо је из Кареје око 1 сат поподне (у 7 сати увече по византијском времену.(*) У 3 сата ујутро стигао је на међу манастира Симонопетра, на хладни извор звани Боуздом. Он је до тада још увек, некако, могао да види пут. Међутим, сада је све било потпуно прекривено снегом. Отац Исак је чинио све напоре да остане на стази. Призивајући преслатко име Исусово, наставио је да пешачи све док више није могао да покрене своје ноге у снегу.
Вејавица је била страшна, а налети снега и ветра ударали су са свих страна. Не могавши да настави пут, он мирно стаде. Покушао је да начини пар корака, али било је узалуд – само је још дубље пропадао у снег. Пут је био изгубљен, хладноћа велика, а густе пахуље су и даље падале свуда око њега. Није могао да очекује помоћ од људи, нити да тражи било какво склониште. Време је пролазило, ноћ се спуштала, а избављења ниоткуда. Мало по мало, снег би га потпуно прекрио и ово би била његова последња ноћ.
Но када се чинило да је свака нада изгубљена, отац Исак подиже своје руке и очи ка небу и топлом, непоколебљивом вером узвикну: „Господе Исусе Христе, Боже, молитвама мог светог старца спаси ме овог часа! О, Свети Јоване Крститељу, дај ми да стигнем до манастира у добром здрављу!“
И гле! Речи пророка Исаије испунише се: „Не бој се, јер сам Ја са тобом!“ У том трену нека невидљива сила га дохвати и спусти у манастир, пред цркву, код врата!
Било је 4 сата и 30 минута поподне (10 сати и 30 минута по византијском времену). Оци су управо завршили са обедом. Вратар се припремао да затвори манастирску капију, али се трже угледавши оца Исака који је стајао пред њим.
„Одакле долазите, оче? Како сте успели да се пробијете кроз овакву снажну мећаву?“ – упитао га је.
Вратарева збуњеност беше још већа када, гледајући на пут који води из Кареје, не виде ни једну стопу у снегу. Његово изненађење делили су и остали оци. Сви су се питали шта се то догодило. Но отац Исак, не желећи да открије чудо, само им даде објашњење показујући на икону Светог Јована Крститеља: „Уз помоћ Светог Претече, ја неозлеђено испуних моје послушање.“
Прошло је неко време, а чудесан догађај свог ваздушног транспорта отац Исак, на славу Божију, откри свом духовном оцу потанко му испричавши о свему што се догодило.
Читајући житија, имамо прилике да се сусретнемо са небројеним чудима тренутног преласка Светих са места на место. То су чуда која се дешавају онима који живе животом угодним Богу, и знаци су посебне Божје милости и наклоности.
(*) Према византијском рачунању времена, које се користи на Светој Гори, дан почиње заласком сунца. Кад сунце зађе за врх Атоса, часовници откуцавају 12 сати.
Мале залихе брашна
Међу многим послушањима које је обављао, старац Исак је извршавао и послушање просфорара. Постоје многобројне приче не само о његовом напорном раду, већ и о бројним чудима која су му се догодила.
Обично се у манастиру сваке недеље припремало од четрдесет до педесет просфора, а за то је било неопходно око 35 килограма брашна. Петнаест просфора требало је манастиру и манастирском конаку у Кареји. Преостале просфоре делиле су се, као благослов, подвижницима од Новог скита па све до Кавсокаливије. Те године, међутим, није било довољно брашна. У месецу фебруару манастирски сабор стараца измерио је количину пшенице која је преостала и дошао до закључка да ће та количина једва издржати до жетве. Позвали су оца Исака: „Оче, наше залихе брашна јако су мале. Ако будемо били веома штедљиви, издржаћемо. Имај у виду да нам је остала само једна лађа. Немамо довољно да бисмо просфоре делили подвижницима. Зато, пажљиво планирај!“
Ове речи пале су као муња на благословену душу старца Исака. Није ништа одговорио, али је био видно узнемирен! Мислио је: „Шта да радим сада? Сабор је у праву – преостала је само једна лађа брашна. Али како можемо лишити подвижнике благослова Светог Претече, како да се онда служи Света Литургија у славу Божију и на опроштење грехова? Моја душа не може бити мирна.“
Молитва је била једино решење. И он стаде пред икону Светог Јована Крститеља, која је стајала до саме просфорнице, начини три метаније и целивајући одано стопала Светитеља мољаше му се свим срцем да га просветли, како би знао шта да чини. Старац Исак је много волео Светог Јована, а када му се молио, говорио је са једноставношћу и вером, као мало дете које се обраћа свом старијем брату. Након ове молитве он устаде, а срце његово беше ојачало у својој одлуци. Поново се обрати Светитељу: „Свети Јоване, Претечо и Крститељу, нећу престати са дељењем Твога светог благослова подвижницима. У недостојности својој, молим ти се, учини чудо и нека залихе манастирског брашна потрају до наредне жетве.“
И чудо се догоди. Брашно се уопште није трошило. Просфоре су припремане као и до тада, и тако све до 22. јуна. Тога дана, у луку је упловила лађа натоварена пшеницом са метоха у Каламати. А за два дана била је манастирска слава.
Можемо само да замислимо старчеву радост и захвалност Светом Јовану Крститељу, који му је и овога пута притекао у помоћ.
Дана 24. јуна празнује се Рођење Светог Јована Крститеља.
Млади јеромонах…
Млади јеромонах је због недовољног броја свештеника био одредјен за другог свештеника у сеоској парохији. Али у души јеромонаха није умрла привлачност ка свету и овоземаљским радостима. Наступало је искушење – жеља да има породицу.
Једном су га позвали у једно село да крсти дете једног младог брачног пара.
Дошавши у њихову кућу, он је постао сведок породичне среће. Растужило се срце младог јеромонаха и испунило зависти због среће младог пара. Његов дух се толико смутио, да он у таквом стању није смео да служи Тајну Крштења.
Под изговором да је заборавио Миро, он је одбио да крсти дете и обећао је да ће доћи поново кроз неко време или послати другог свештеника. До куће је било око три километра. У души јеромонаха је била права бура.
Помолио се Господу за помоћ у искушењу и почео горко да плаче. Гледа, а њему у сусрет иде старац у монашкој одежди, исцрпљеног строгог лица. Зауставио се и рекао:
– Како си смео да одбијеш да служиш Тајну? Не мисли да твоја душевна и мислена прљавштина могу да оскверне Свету Тајну Кршетња. Врати се брзо и одслужи Тајну …
Рекавши то, старац је постао невидљив.
Млади јеромонах је осетио да је то био сам Јован Крститељ. Поражен речима и видјењем, јеромонах се истог часа вратио да крсти дете.
У његовој души више није било ни трунке нечистих помисли, и он је са пуним страхопоштовањем одслужио Тајну Крштења.
Ово чудесно јављање Јована Крститеља и његове речи потврђују мишљење Цркве, да недостојност свештеника никако не може да смета извршењу и великој светости свих Црквених Тајни.
Мала Даша поново чује
Стигла су и друга сведочења о чудима. Пошто је, у Кијево-Печерској Лаври, мајка са четворомесечном девојчицом Дашом приступила Десници светог Јована, девојчици, која је од рођења била глува, почело је да функционише чуло слуха, пренеле су украјинске новине. Чудо се десило када је излазећи из храма Кијево-Печерске лавре, где се тога дана налазила ова велика хришћанска светиња на свом пропутовању, једна верница испустила новчић, а Даша се окренула и заплакала. „Дашка ништа није могла да чује, није реаговала на звуке. Она је од рођења била глува. Лекари су рекли – заувек. А види сад! Али, ја сам знала, ја сам се молила! Само Христос зна како сам се молила! А муж није веровао, није дао да се иде у Лавру“, испричала је Дашина мајка.
Ово су тек два од многобројних исцељења која се већ вековима приписују светитељској моћи Јована Крститеља. Он се у хришћанству сматра последњим од пророка који су најављивали долазак Спаситеља, а и јединим који га је видео. Међу јеванђељским личностима које окружују Спаситеља, Јован Крститељ заузима посебно место, како по свом чудесном доласку на свет и начину живота, тако и по улози у крштавању људи и крштењу самог Исуса (на реци Јордан, обојици је тада било око тридесет година), али и по свом трагичном одласку из овога живота.
Прославља се неколико пута у години, али највише свечара је 20. јануара. Пуно наших породица слави га као крсну славу. Срби га посебно поштују и као заштитника кумства и побратимства. Славили су га и многи занати и еснафи. Свети Јован је широм света заштитник кројача, кожара, крзнара, гостионичара, ножара, затвореника, осуђеника на смрт, као и певача и музичара. У сваком храму налази се његов лик, а на прастарим византијским иконама осликан је са крилима.